Gordana Lakovic - Writing with love

Рекли су о Колони (Dance of life)

НА СТАЗИ НОСТАЛГИЈЕ
– КРАЋИ ИЗБОР ПИСАМА ЧИТАЛАЦА „КОЛОНЕ“
Буба Петровић, 10. март 2015.
Одувек сам знала да имаш шта да кажеш, и да то умеш да кажеш искрено, дирљиво
и од срца. Смишљам у својој глави адекватно поређење којим бих ти описала како су приче, које сам прочитала, утицале на мене оног тренутка кад сам завршила књигу, затим наредног јутра када сам се спремила за посао, касније испијајући јутарњи чај са мојом
добром другарицом и колегиницом, па и сад док ти пишем.
Сигурна сам да ти је познат онај осећај када после дуге, исцрпљујуће шетње желиш да наискап попијеш чашу освежавајуће изворске воде, па ти после првих неколико гутљаја зацвокоћу зуби од хладноће, мало застанеш, али ти једноставно мораш одмах да испијеш све до краја, у једном даху. Све време док ти хладна вода клизи низ грло, осећаш у њој мирис пољске траве поред које је поток протицао, мирис цвећа које су таласи испрскали ударајући у камен, видиш зраке сунца који као искрице поскакују по немирној површини, чујеш његов хук, и кад све испијеш, ти желиш бар још мало. Тако је било и са мном, када сам склопила корице књиге, схватила сам да бих жарко желела да чујем још неку причу. Сетила сам се свега што си ми и сама испичала док смо се, чини ми се, шетале по бескрајној пешчаној плажи у Варадеру, али сада су све слике много живље, опипљивије, тужније, а опет веселије на тренутке.На крају књиге је твоја фотографија, коју сам дуго гледала покушавајући да проникнем у твоје, на њој, насмејане очи. После свега што су виделе, у њима је опрезна доза оптимизма, среће, ишчекивања... Чини ми се да те сада видим и гледам неким другим очима.
Злата Бијелић, 11. април 2015.
Гоцо, књига ти је чудо, велико изненађење, изузетан таленат, поетски надарена, разговараћемо. Расплакала сам се код десете странице и плакала до пола књиге, а сад још увек скупљам храбрости да наставим до краја. Послала сам те у першун више пута:-)... Књига је мени супер, али добро ти је рекла пријатељица да треба да се продаје са паковањем марамица.
Елизабета Јапунџић, 20. април 2015.
Катарина Костић, 2. мај 2015.
Са великим задовољством саопштавам да је искрсло једно књижевно перо које већ на самом почетку сведочи да о нама имигрантима, емигрантима, досељенима, расејанима, развејанима, располућенима, разбијенима па поново састављанима и прибранима, успокојенима, срећнима и несрећнима, има ко да пише, што ће наш живот учинити испуњенијим, интересантнијим, сазнајнијим.... Приповедачки дар открила сам код Гордане најпре у њеном усменом излагању, у Гордана Петковић Лаковић, покровитељка српске културе и чуварка српске баштине у отаџбини и у Канади начину на који је евоцирала своја сећања. Моје књижевно дружење са Гоцом, а у таквим дружењима имам великог искуства, довело ме је до спознаје да написане странице, распоређене између корица књига, тек долазе и да се ради о прози крцатој животним садржајима. Њено надахнуће је живот такав какав јесте, и зато је непресушно. Њена списатељска енергија је и њена животна енергија и обратно. Гордана свим својим чулима упија живот, перципира све што види, чује, запази, искуси, а истовремено све то пропусти кроз сито мисаоног одабира. Не оптерећује своју меморију свим што региструје у свом окружењу. Селективно се слажу у њеном памћењу информације, сазнања, сензације. И то су теме за њене будуће приче, романе, драме... Битни су јој они животни детаљи, оне чињенице које употпуњују, расветљавају, продубљују њен систем мишљења, њене мисаоне и емотивне преокупације. То и јесте суштински разлог што Гоца има потребу да пише, што то мора да ради. Не престајем да се чудим како се није одлучила много раније да своје белешке, исповести, казивања, запажања, трансформише у књижевну форму....
У име свих нас Срба у расејању, сједињених и разједињених, помирених са судбином и у вечном бунту због удеса који нас је одувао са кућног прага – ратног, избегличког, личног избора и сваког другог, Гордана искуствено закључује: „Живећи далеко од своје отаџбине, научила сам да су избеглица и имигрант два нераздвојна друга, спојена истом тугом.“
Раде, 2. мај 2015.
Твоја књига је емотивно врло дубока, на моменте и тешка, али се онда врати на исту стазу носталгије и давно заборављене среће. Види се да поседујеш дар да осмислиш лепе приче, па ти саветујем да наставиш са писањем. Знаш да изазовеш дубоке емоције својим писањем, а то је оно што читаоца може да веже за књигу и пожели још једну и још једну...
Мира Ованин, 3. мај 2015.
Топло и храбро носиш се са сећањима, и дирнула си ме у само срце! Када си у причи о мајци споменула Бенковац, подсетила си ме на мог омиљеног писца, Владана Десницу. Волим његово Прољеће Ивана Галеба, а поготово Зимско љетовање, у којем описује судар две културе, сеоске и градске, а које се увек сетим када покушам да нађем одговор на питање зашто народ на тим просторима стално ратује. У мом замишељеном путу по Далмацији, посебно место има Десничин Ислам Грчки, и надам се да ћу га посетити када одем у пензију, као и друга места дуж јадранске обале која сам упознала кроз читање. Желим ти да у свом, као и у животу других, пронађеш приче које ће нас читаоце зближавати: то и јесте циљ уметности, боље разумевање људског живота.
Пуно среће, не дај се, богами, писање није лак посао.
Јан Врба, 3. мај 2015.
Паги емотивац је пар пута окренуо главу кад се читала Кантица (Девојчица са шибицама): да сакрије сузу. То говори о томе како си јувелирски савршено брусила реченице, тако да свака од њих призива јасне слике чврсто везане јаком емоционалном реакцијом. Многи од нас су се препознали у сваком карактеру понаособ (као кад читаш књигу психологије па кренеш да се проналазиш), сви смо ми прошли прилично трновит