29/09/2026
📖СУСРЕТ ЧИТАЛАЧКОГ КЛУБА КЊИГА НАС СПАЈА
Прва реченица – врата у књигу
На овом сусрету чланови Читалачког клуба „Књига нас спаја“ разговарали су о једном наизглед малом, али важном тренутку у читању – о првој реченици књиге. Разговор је започет питањем: Како нас прва реченица уводи у причу? Прва реченица је представљена као тренутак у коме читалац први пут улази у свет књиге. Она може да привуче пажњу, изазове радозналост, збуни, насмеје или узнемири, али понекад је довољна да пожелимо да одмах прочитамо и следећу реченицу, а затим и целу књигу.
У разговору о томе шта нас привуче на самом почетку књиге, учесници су се сложили да прва реченица често треба да буде занимљива, емотивна и инспиративна. Као занимљив пример издвојена је прва реченица романа Част Елиф Шафак: „Моја мајка је умрла двапут.“ Једна од учесница је, непосредно пре сусрета, отворила књигу, прочитала ову реченицу и одмах пожелела да настави са читањем.
Чланице клуба издвојиле су и неколико познатих првих реченица из књижевних дела које су им посебно привукле пажњу. Из књиге Баштованова смрт Георгија Господинова издвојена је реченица: „Мој отац је био баштован, сада је башта.“ Из романа Смрт и њени хирови Жозеа Сарамага: „Следећег дана нико није умро.“, а из романа Једанаест минута Паула Коеља: „Била једном једна проститутка по имену Марија.“ Сва три примера показала су колико кратка и наизглед једноставна реченица може да отвори питање, изазове радозналост и створи снажну жељу за читањем. Док Господиновљева реченица подстиче на размишљање о губитку и односу човека и баште, Сарамагова одмах отвара необично питање – шта се догодило у свету у коме изненада нико није умро? Коељова, пак, својом неочекиваном и директном формулацијом одмах буди знатижељу о Марији и њеној причи.
Разговарало се и о томе да ли прва реченица треба одмах да открије ко су јунаци, где и када се радња дешава. Учесници су се сложили да није неопходно да нам почетак одмах пружи све одговоре. Напротив, мистерија и недоумица често су управо оно што нас подстакне да наставимо са читањем.
Посебно је разматрана идеја прве реченице као својеврсног „обећања“ читаоцу. Добар почетак може да наговести атмосферу, тему или чак жанр књиге. Учесници су оценили да се из прве реченице често могу створити одређена очекивања о књизи, која се у највећем броју случајева током читања и потврде.
У једном тренутку разговора постављено је једноставно питање: Која је прва реченица неке књиге која вам одмах пада на памет, а да не морате да отворите књигу? Испоставило се да таквих реченица нема много. Већина учесника могла је да се сети свега неколико примера, а занимљиво је да су то углавном реченице које се често помињу, цитирају и наводе као упечатљиви почеци великих романа. Једне од реченица које су одмах издвојене биле су: „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.“ Лава Толстоја из Ане Карењине, као и „Звали су ме Исмаил.“
Хермана Мелвила из Моби Дика.
Разговор је показао да памћење прве реченице није нужно повезано само са њеном дужином или лепотом. Неке реченице остају у памћењу зато што су необичне, једноставне, снажне или зато што су временом постале препознатљиви део књижевне културе.
Уследио је потом најзанимљивији део сусрета – мала читалачка игра „Погодите књигу и аутора“. Учесницима су читане познате прве реченице романа, без откривања наслова и аутора, а њихов задатак био је да препознају дело. После погађања откривено је решење, а затим се разговарало о реченици, њеном значењу, атмосфери коју ствара и ономе што најављује у наставку књиге.
У игри су се нашле следеће реченице:
„Била су то најбоља времена, била су то најгора времена.“ (Чарлс Дикенс — Прича о два града)
„У једној рупи у земљи живео је хобит.“ (Џ. Р. Р. Толкин — Хобит)
„То је била светла, хладна априлска ноћ, а сатови су откуцавали тринаест.“ (Џорџ Орвел — 1984)
„Истина је опште позната да неожењен човек који поседује велико богатство мора бити у потрази за женом.“ (Џејн Остин — Гордост и предрасуда)
„Госпођа Даловеј рече да ће сама купити цвеће.“ (Вирџинија Вулф — Госпођа Даловеј)
„Неко је морао оклеветати Јозефа К., јер је једног јутра, иако није учинио ништа лоше, био ухапшен.“ (Франц Кафка — Процес)
„Много година касније, пред стрељачким водом, пуковник Аурелијано Буендија требало је да се сети оног давног поподнева када га је отац повео да види лед.“ (Габријел Гарсија Маркес — Сто година самоће)
„Кад се једног јутра Грегор Замза пробудио из немирних снова, видео је да се у свом кревету претворио у огромног инсекта.“ (Франц Кафка — Преображај)
„Мајка ми је умрла данас.“ (Албер Ками — Странац)
„Ја сам невидљив човек.“ (Ралф Елисон — Невидљиви човек)
„Да ли ћу испасти јунак свог живота или ће ту улогу преузети неко други, показаће ове странице.“ (Чарлс Дикенс — Дејвид Коперфилд)
„Марли је био мртав, за почетак.“ (Чарлс Дикенс — Божићна прича)
„Била је то љубав на први поглед.“ (Џозеф Хелер — Квака-22)
„Већим делом свога тока река Дрина протиче кроз тесне гудуре између стрмих планина…“ (Иво Андрић — На Дрини ћуприја)
„Почињем ову своју причу, низаšto, без користи за себе и за друге…“ (Меша Селимовић — Дервиш и смрт)
„Јесен, и живот без смисла.“ (Милош Црњански — Дневник о Чарнојевићу)
„Зима је, снег завејао све до кућних врата и свему одузео стварни облик…“ (Иво Андрић — Проклета авлија)
„Не, нећу се вратити.“ (Драгослав Михаиловић — Кад су цветале тикве)
„Лолита, светло мог живота, огањ мојих слабина.“ (Владимир Набоков — Лолита)
„У мојим млађим и рањивијим годинама отац ми је дао један савет који ми се од тада непрестано врти по глави.“ (Ф. Скот Фицџералд — Велики Гетсби)
„Тог дана није било могућности за шетњу.“ (Шарлот Бронте — Џејн Ејр)
„Сви, осим једног, одрастају.“ (Џ. М. Бари — Петар Пан)
„Не знате ништа о мени ако нисте читали књигу по имену Авантуре Тома Сојера; али није важно.“ (Марк Твен — Авантуре Хаклбери Фина)
„Господин и госпођа Дарсли, из броја четири у улици Привет, били су поносни што су савршено нормални, хвала лепо.“ (Џ. К. Роулинг — Хари Потер и Камен мудрости)
После откривања решења разговарало се о томе које су реченице биле најлакше за препознавање, које су изазвале највише недоумица и које су учесници пожелели да поново прочитају. Ова игра је показала да прва реченица није само почетак текста. Она може бити питање, наговештај, слика, изненађење или позив читаоцу да закорачи даље. На крају овог дела сусрета заједно смо погледали и занимљиву Архиву од 100 првих реченица романа, коју је објавио American Book Review.
У другом делу сусрета разговор је настављен о књигама које су чланови клуба прочитали или тренутно читају. Био је то својеврстан осврт на још један читалачки период клуба, који је оцењен као леп и успешан. Међу књигама које су се нашле у разговору биле су: Похвала старости, Анђео нестајања, Хроника смешних тренутака, Сахраните ми срце крај Рањеног колена, Додир свиле, Живот који нисте очекивале, Четири жене у Истанбулу, Одисеја, Моја Африка, Крик, Црни у Фиренци, Пудинг од ваниле и друге.
И овај део сусрета још једном је показао оно што Читалачки клуб „Књига нас спаја“ чини посебним – књиге се у клубу не само читају већ и размењују, препоручују и поклањају. Из туђег читања често настаје идеја за нову књигу, а једна препорука може да отвори врата неком новом читању.
Сусрет је протекао у пријатној и опуштеној атмосфери, уз разговор, присећање, погађање и размену читалачких утисака. Иако смо закључили да се првих реченица често не сећамо, овај сусрет је показао колико занимљив разговор може да започне управо од једне једине реченице. Јер понекад је довољно само неколико речи да пожелимо да отворимо књигу. А онда – све остало уради читање.
Урeдницa прoгрaмa: Жaнa Гњaтoвић, дипл. библиoтeкaркa
O читaлaчким клубoвимa кoje урeђуje и вoди библиoтeкaркa Жaнa Гњaтoвић у сoмбoрскoj библиoтeци мoжeтe прoчитaти нa https://sites.google.com/view/citalackiklubovi/naslovna?pli=1&authuser=0
