Ilino Brdo

"Ima jedno mjesto dje i sad mirisu lipe,
Znam da znate, korake mi prate.
Kad hod sam zaveslao u velikim cipelama
Poznatim putem..cutao sam ja,
A cutale su i lipe.
Taman pomislim slovo da izustim,
A one svojim granama pssst, da cutim.
Evo sad ne cuju ni glas od mene,
Nijesam tu, daleko sam i od sebe...
Hodam drugim mjestom po kuci i drzim male prste
Sto uce da naprave prve korake cvrste.
Pricam, iako jos nista ne znaju o tome
Kuda su setali moji prsti i kako su oni postali cvrsti.
Znam ja, bas skoro svaki kamen i ko je upalio taj veliki plamen
Da imam sve u oku i medj zubima
Volim to drugacije u mojim ljudima...
Dok lezim, provlacim prste kroz kosu svake lipe u redu,
Opet sam skolarac na nekom novom letu,
Ali me sad zuljaju one velike cipele,
U novim gazim lako,
Ali kako da zaboravim one prve korake bas tako?
Prva putovanja od kuce do skole, izmedju lipa u redu,
I kad sam prvu uzeo kredu
Kad smo krali jabuke i pili vodu iz iste metalne cinije...
Bio sam jos jedan sa lebom od marmelade
Koji ispod lipe od sunca malo 'lada krade...
Mislim da na svijet ne postoje takva mjesta, ili bar nisu cesta...
Odlasci na dan, mjesec ili cijele godine,
Ne mogu to nikako da promijene...
Sve je to sad, jednostavno, kao juce,
Ti si moj omiljeni kamen, okrenem se i opet stanem,
Ima li na svijet takvo mjesto?
Mozda ima, ali nije cesto.
Ja sam onaj isti sto sam bio,
Mozda malo ludji nego sto sam htio,
Imao sam srece da disem tak zrak,
Ko razumije - to je onaj pocetni znak..."

Svet ovaj, u stvari,
i nije tako rđav i zao,
mada poneko plače
i samuje
i brine

Туђина

Ако ми сутра дођеш,
знам, нећеш... ал' ако...
Спремиће мајка, сине,
све што си волео јако.

Ако ме загрлиш сутра,
знам, нећеш... ал' ако...
Биће к'о кад си мали
трчао к' мени и плак'о.

Туђино, ти немаш мајку
и нема ко да те воли.
Туђино, ти немаш сина
и не знаш како боли.

Ако ми цвеће донесеш,
знам, нећеш... ал' ако...
Сузама залиће мајка
сваки који си так'о.

Кључ ти је испод цвећа,
мада, ја чекам...ал' ако...
Опрости, воли те мајка,
и ето, сине, тако...

"...volim proljeće, mislio sam, volim proljeće, neumoreno i neotežalo, budi nas vedrim lakomislenim zovom da počnemo iznova, varka i nada svake godine, novi pupovi niču iz starih stabala, volim proljeće, vičem u sebi uporno, prisiljavam se da povjerujem, krio sam ga od sebe ranijih godina, a sad ga zovem, nudim se da me obuzme, dodirnem cvijet jabuke kraj p**a, i glatku novu grančicu, sokovi žubore njenim bezbrojnim žilicama, tok im osjećam, neka mi kroz jagodice pređu u tijelo, jabukov cvat da nikne na mojim prstima, i prozirno zeleno lišće na mojim dlanovima, da budem blagi miris voćkin, i njena tiha nebriga, nosiću ocvjetale ruke pred zadivljenim očima, pružaću ih kiši hraniteljki, u zemlju ukopan, nebom hranjen, proljećima obnavljan, jesenima smirivan, dobro bi bilo početi sve iz početka."

Dan kada je Bog stvorio nadu, verovatno je bio isti dan kada je stvorio i proleće.

Neka vas svaka greška nauči sjajnoj lekciji: svaki zalazak sunca početak je vrlo, vrlo svijetle i velike zore.

Necujno hodim vratima sobe starinske
pogleda ukocena a plamenom jakim gorim
svecano hocu da kazem a glas mi prepun vriske
i poslije vjecnosti cijele konacno eto zborim:
majko ne boj se ja sam

ZAVICAJU

Koliko zelim o lipo stara
osetiti miris uvece tvoj
za mene nema lepsega dara
do videti ponovo dom svoj.

Jos kao dete dok lezah u hladu
pogleda uprtog u nebeski svod
mastah o dalekom velikom gradu
i pobeci zeleh iz sela svog.

Danas se pitam: zasto me boli
sva ta lepota zelje ove,
zasto ja ovde srecna nisam
nego ja tebi poklanjam snove?

Sanjam te nocima kucice moja!
Ja sanjam majku ruke da siri
i nebo plavo,zvezde bez broja,
i nista ne moze dusu da mi smiri.

Ja zivim za dan tebi da se vratim
da sedim na staroj pootruloj klupi
tek sada mogu potpuno da shvatim,
da sreca ne moze nicim da se kupi..

Nena Preradovic

"Budjenje ranog proleca i blagi bol u grudima..."

"Na visinama, gde je sveže
I svetlo i čisto i široko,
Borave moje misli, a ovde
Dole, gde ove reči pišem,
Okužen vazduh grudi steže,
Odmora nema budno oko.
Sp**an živim i teško dišem,
Sve me je manje, sve sam niže,
Sve je mračnije i sve teže.
A u meni ko ranjen soko,
Melodija se jedna diže
O visinama, gde je sveže
I svetlo i čisto i široko."

Litija 26 01 2020 Pljevlja Muzika: Ne damo svetinje Himna Svetom Savi